O krađi izgubljene istorije - Marka Žvaka

Ko prati rad Alice Rohrwacher zna da su njeni filmovi misterije koje su parafraze antičkih mitova; tako je njen prethodni film Srećan kao Lazaro bio parafraza dakako mita o Lazarusu koji se vratio iz mrtvih, dok ovde kao osnovu imamo mit o Orfeju i Euridici. Kao i u prethodnim filmovima ovde imamo savremenu, ili relativno savremnu ruralnu Italiju, osamdesetih godina prošlog veka. Glavni junak (Josh O’Connor) i njegova banda autsajdera se bavi krađom antikviteta iz rimskih grobova; ono što povezuje čitavu priču s mitom o Orfeju i Euridici je motiv izgubljene ljubavi – glavni junak pati za pokojnom svojom ljubavi, koja jeste neki suštinski razlog njegovog bavljenja ulaženjem u podzemlje i krađom antikviteta. Ono što nam Alice Rohrwacher poručuje, čak i direktno, rušenjem četvrtog zida je da je sve antikvitete koje poznajemo jednom neko ukrao. Tu već ulazimo u oblast koja pripada gledaocu – da li je ova priča metafora za izgubljene evropske veze sa svojom istorijom, da li je izgubljena ljubav glavnog junaka njegova prošlost, koreni, ili je poenta u nečem drugom ostavljam vama da odgonetnete. Ono što mogu sad da vam kažem – film jeste neka vrsta kreativnog haosa koji rađa lepotu i tugu; i dok nas pogodi pesma nepoznatog svirača koji opisuje radnju (peva je dakle sporedni lik, a ne glavni, kome bi kao Orfeju pripadala ta moć, ali je on zanemeo i ne može da peva), polako sa glavnim junakom tonemo u podzemlje odakle je posle sve teže vratiti se. Ali glavni junak bez izgubljene ljubavi jednostavno ne može da živi.

Film je prikazan na 29. FAF-u.

imdb stranica filma