Par Džojsovih rečenica i dve glumice - Marka Žvaka

Nekako mi izgleda da je Almodovar snimio ovaj film samo da bi mogao kvotuje Džejmsa Džojsa, Hjustona i njegovu ekranizaciju Džojsove kratke priče Mrtvi. I to bukvalno ide u filmu tri puta, i na kraju imate utisak da je sve zaokruženo sa tih nekoliko Džojsovih rečenica i krajem Hjustonovog filma. I to su daleko najpoetičniji momenti Susedne sobe. I dalje, često u filmu imate slučaj da se razne bitne okolnosti vezane za to šta se u njemu dešava objavljuju verbalno i neki put to zvuči baš onako šuplje. Izgleda da Almodovara, u ovim godinama više i ne zanima toliko da odradi taj neki zanatski, gledaocu moguće potreban aspekt filma. Ali, opet – kao da je sam Almodovar to predvideo, dao glavne uloge dvema glumicama koje sigurno spadaju u najveće glumice našeg vremena; to mu se stostruko vratilo – Tilda Svinton briljira u svojoj potencijalno (čak i verovatno) oskarovskoj ulozi, dok je Džulijen Mur odlična kao i uvek, ali je, čisto zato što joj je uloga manje atraktivna u senci Tilde Svinton. Ovaj glumački dvojac je uspeo mnogo toga – da prosto pregazi sve mane scenarija, da opravda stvari koje je teško opravdati; i samo u retkim scenama u kojima nema ni jedne, ni druge (a to su retrospekcije o kojima priča lik Tilde Svinton), vi vidite koliko bi film bio promašen sa nekim lošijim glumicama. Tako da ja ne vidim zaista ovaj film kao neki Almodovarov vrh, ni blizu. Međutim, iz scene u scenu, onda kada se sve, uglavnom, svede na Mur i Svinton, film se nekako, prolazeći kroz sve svoje mane, neumitno bliži svom potresnom, tragičnom završetku; sve govori o tome da je ovaj film u stvari, jedna jaka plakalica. I onda dođu Džojsove rečenice, onda dođe ubedljivo finale, dolaze Oskari, i sve što sledi. I ono zbog čega vredi pogledati ovaj film.

imdb stranica filma