Pričam ti priču - Marka Žvaka

Ty Segall-a sam pratio praktično od početka njegove solo karijere, dakle negde od kraja prve decenije ovog veka. Posle sam međutim izgubio korak – Segall je izdavao svake godine po dva-tri albuma (sa raznim kolaboracijama), i došlo je do određenog zasićenja, tako je to, šta da se radi. Possession je prvi njegov album koji mi se zadržao u plejeru posle dosta vremena; prvo, neki, ranije dominantni fazon garažnog roka je ovde iznenađujuće u drugom planu – Possession je, što je lako na prvo slušanje utvrditi više bitlsovski album Ty Segall-a. Ima tu i drugih uticaja, ima neki glam rock štimung, mada su vokali i dalje kao da sam Lennon peva. Da li je to samo trenutno, ili je Segall ublažio fazon, adekvatno godinama, ne mogu da kažem, jer zaista ga poslednjih godina nisam baš slušao; ono u šta sam siguran je da mi ovaj njegov fazon više odgovara – ima tu malo i psihodelije, neke orkestracije sa violinama (da, baš onako bitlsovski), a pesme su otprilike neki pop-rock. Album je neobično pitak u odnosu na Segallove albume koje sam ranije slušao. Tekstualno, Possession čak ima neku vrstu koncepta – reč je o tome da je Segall ovde pozvao svog ortaka filmadžiju Matt Yoku, da bi zajedno napisali izrazito narativne tekstove, onakve kakvi ranije nisu bili svojstveni Segall-u. Tako, npr. naslovna pesma se bavi problematikom veštica iz Salema, Fantastic Tomb je više kao neki triler, a Shoplifter je tako američka priča o ljudima, kakvu je čak, izvin’te, mogao da napiše čak i Springsteen. Album je dosta ujednačen, guta se lako, jednostavno ucelo i ne preostaje mi ništa drugo da sad preslušam onaj period u karijeri Ty Segall-a koji sam preskočio. I znam da će biti dosta iznenađenja, znam da će biti uzbudljivo….

čitav album na jućubu