Punk koji odbija da umre - Marka Žvaka

Što se mene tiče, Billy Idol je bio, moguće ne ključni, ali jedan jarki momenat moje muzičke mladosti – u jednom trenutku zdravog mladalačkog loženja naručio sam ćaletu da mi donese album Rebel Yell kada je poslom putovao u Pariz, što je on i učinio i ta ploča i dan danas krasi moju kolekciju. Kasnije mi je Billy ispao iz fokusa (jedino mi se uvek jako dopadala njegova Sweet Sixteen), da bih na nekom Exitu početkom dvehiljaditih imao priliku da ga slušam uživo i bilo je sjajno. Zato se nisam ni malo dvoumio da odem na Kališ i gledam ovaj koncert. Naravno, jasno mi je bilo da se taj koncert s Exita ne može ponoviti, ipak su dve decenije prošle, ali imao sam poverenja u Billija i on je opravdao očekivanja. Treba reći, što se samog Bilija tiče, da je on maksimalno, u skladu sa svojim trenutnim mogućnostima (skoro sedam banki) odradio koncert, dao sve od sebe i nikada nije sebi dopustio punk bez energije, što se često dešavalo u prošlosti, kada su gostovala znamenita imena iz punk ere, setimo se samo Pistolsa na Exitu, takođe. Program se, pored nekoliko novih stvari sa ovogodišnjeg povratničkog albuma sastojao uglavnom iz njegovih mnogobrojnih hitova, a publika je prišla koncertu bez nekog kritičarskog cinizma, pa je čitav koncert bio top zabava – kada je Bilijev bend, kao treću stvar odsvirao Flash for Fantasy ceo Kališ je već pevao sa njim, više ništa zaista nije bilo važno. Uloga Steve Stevensa, koji je za Idola ono što je Warren Ellis za Cave-a u novim Bad Seedsima, je značajno porasla – pokazalo se da je Stevensovo gitarsko umeće pobedilo vreme i kad god je Billy malo odmorio, ovaj je stupao na scenu. Potom se Billy vraćao, zauzimao svoje šašave poze, krivio gornju usnu i radio sve što Billy Idol uvek radio. Ne znam da li je to samo Bilijev profesionalizam, ili besmrtna vatra koja gori u tom čoveku – glas mu je varirao, pomalo pucao, ali energija, koja je za Bilija uvek bila najvažnija je još uvek bila tu. Gledao sam oko sebe srećne ljude koji pevaju Bilijeve hitove, veče na donjem Kališu je bilo puno optimizma, skandiralo se Biliju, vikalo se “pumpaj”, vreme je na trenutak stalo. Ovaj koncert na divan način pokazuje da čovek može i posle cirka četiri decenije, bez ikakve ironije da peva s Bilijem, da urla s masom “It’s a nice day to start again…” i da je to jedna preko potrebna porcija dobre energije u ovom depresivnom vremenu.

Predgrupa su bili Goblini koje nisam nikada naročito gotivio, ali se mora priznati da uživo zvuče moćno i oni su svakako jedan od većih domaćih koncertnih bendova našeg vremena.