Šmek starog Njujorka - Marka Žvaka

Filmu Noe Segana se mogu prigovoriti mnoge stvari, osim jedne – da nema dušu. Jedini živi džeparoš u Njujorku je, pre svega, posveta Njujorku koga, u stvari, više nema, kao i junacima filmova sedamdesetih godina prošlog veka, marginalcima i večitim autsajderima. Džon Torturo u glavnoj ulozi se apsolutno uklapa u ovaj nostalgični koncept; i ako nije glumac iz sedamdesetih prošlog veka, on je uvek imao taj šarm. Zato ovde funkcioniše idealno, sve zajedno sa Stivom Bušemijem i Đankarlom Espozitom – sva trojica ovde nose šmek tog Njujorka koji ne hoda po zemlji. Jedini živi džeparoš u Njujorku je film pomalo siromašne priče, i nekako, previše jednostavnog dijaloga i zato su bili neophodni ovakvi stari majstori, nosioci nostalgije i samo sa takvom podelom je ova krimi drama (što samo po sebi zvuči već prilično passe) mogla da zaživi. Ovo je zaista film za matorce – ritam je lagan, svuda izostaje fizičko/akcioni aspekt u krimi miljeu. Romantično viđenje džeparoša (oni koji su uživo videli prave džeparoše uglavnom znaju da oni idu u grupama, te da je to više otimanje novčanika i satova, nego vešto izvlačenje iz džepova, da žrtva ne primeti) je praćeno džeziranom muzičkom podlogom, koja takođe nepogrešivo asocira na stara vremena. Potrebno je bilo da Torturov džeparoš naleti na mladog mafijaša koji koristi nove tehnologije za svoj kriminal i već je njegov položaj postao bezizlazan i tragičan. Noa Segan ovo režira lakom rukom, veoma skrupulozno, bez rezkih poteza i najveći deo filma prođe u toj sentimentalnosti, koja za rezultat ima da ne hajete za rudimentarnost priče. Elem, Jedini živi džeparoš u Njujorku nije sigurno nikakvo remek delo, ali je film koji se svakako može voleti, blagost i tišina, duša i ljubav, u vremenu u kom tih osobina ima sve manje.

Film je prikazan na FEST-u.

imdb stranica filma