Šta sve ne možete u Iranu - Marka Žvaka

Za početak, da se razumemo – film je iranski, sniman je u Iranu, da li državnim parama – ne znam, ali svakako bez zapadnih, što je bio uopšte preduslov da ga pogledam. Deluje mi da je film praktično “no budget” – reč je o devet scena, sa po jednim glumcem (i još jednim koji se čuje iz off-a, ali čini mi se da su taj off čitali sami reditelji), sa statičnom kamerom, u nekakvim kancelarijama. Dakle, sve je jeftino da ne može biti jeftinije. Reditelji Ali Asgari i Alireza Khatami vuku više na Kiariostamijevu struju u iranskom filmu, dok sam gledao odmah sam se setio njegovog sjajnog filma Deset. Devet različitih likova dolaze u problem sa lokalnom administracijom i ograničenjima. Tu su i deca, žene u maramama, pa i jedan sam filmadžija kome se sugeriše da mora da promeni scenario. Sve je jako jednostavno, jako rudimentarno i bez mnogo širenja priče. Zemaljski stihovi, na jedan, gotovo apsurdistički način nam daju sliku kafkijanskog Irana, problema koje ljudi imaju u svakodnevnom životu sa, pre svega, konzervativnim, verskim ograničenjima koja pred njih stavlja teokratska vlada. I ovo važi za sve – za birokratiju, ali i za privatne firme, gde same gazde “implementiraju” teokratska ograničenja, kada im to odgovara, naravno. Film, pored sve muke koju prikazuje, ima i duhovitih momenata – u prvoj sceni državni službenik ne da čoveku da nazove sina Dejvid (strano ime), ali zato nema ništa protiv da ga nazove po iranskom piscu Golamu Hoseinu Saidiju, levičaru, disidentu i neprijatelju islamskog režima, prosto zato što ne zna ko je on. Elem, dosta jednostavan, a mračno tačan film koji daje jednu insajdersku sliku Irana, od strane dva reditelja koji su angažovali rodbinu i prijatelje da im pomognu da praktično bez budžeta snime ovaj film. A možda ni to uskoro neće moći – kad počnu da padaju američke bombe, to će samo ojačati teokratski nedemokratski režim.

imdb stranica filma