Burroughs i osamdesete - Marka Žvaka

Luca Guadagnino je uvek bio “style over substance” reditelj i to se nije promenilo ni sa njegovim najnovijim ostvarenjem Queer. Čini mi se, međutim, da će ovaj film biti važniji nego drugi za Guadagnina i njegovu karijeru. Jer, materijal (Barouzov napušteni polu-autobiografski roman Queer) je takav da je izuzetno plodno tle za stilske igre i to ovde Guadagino radi više nego uspešno. Prvo što je moguće zapaziti je da film nekako podseća na arthouse filmove osamdesetih, i to na više nivoa; šta mi sve nije palo napamet dok sam gledao ovaj film – i Barfly, pa Bagdad Cafe, pa Naked Lunch (podrazumeva se), pa Hjustonov Pod Vulkanom – sve se to ili referiše, ili podseća, ili ono barem ne beži se od toga u Queeru. Film počinje veoma privlačno, kao neka hronika glavnog junaka (Daniel Craig, pokidao) i njegovih mirnih gej dana negde u Meksiku. Onda se čini da je ovo film o potrazi za ljubavlju, kada se glavni junak zaljubi u tajanstvenog stranca (Drew Starkey). Međutim, ono u šta film posle ode (neću da stavljam spojlere) je potpuno neočekivano, ali kad posle filma sednete i razmislite šta ste gledali, u stvari, je intelektualno veoma zadovoljavajuće. Dolazi se dotle, da je, kao i Kronenbergov Naked Lunch ovo ipak samo film o samom Barouzu, o njegovim potragama, koje su mogle biti ljubavne, a mogle su biti i hedonističke prirode. I istovremeno ljubavne i hedonističke.  Film tako oduševljava jednom od najmoćnijih scena korišćenja halucinogenih droga koju sam u životu video i koja svakako staje rame uz rame sa onom sa groblja u filmu Goli u Sedlu. Očekujem da u budućnosti, ovaj film postane kultnim; da donese Guadagninu, kao Craigu novu dimenziju slave i značaja. Sve manje od toga bi bilo nedovoljno pre svega za hrabrost u pravcu kojim ovaj film ide. Sve ostalo bi bilo nedostojno velikog Berouza, čoveka čiji je život, to vreme potvrđuje, bio još zanimljiviji od njegovih izuzetno zanimljivih dela.

imdb stranica filma

Mark Kermode o filmu