Pakao u raju - Marka Žvaka

Motiv tzv. žene za prezentaciju nije nov na filmu – recimo život nesrećne supruge Čajkovskog Antonine Milukove je bio već više puta motiv raznih filmova, Karmela Soprano je postala televizijski arhetip za ovo, a i manje-više to je dosta čest slučaj kada je neka žena udata za nekog ekstremno bogatog, moćnog i poželjnog muškarca, što je takođe sigurno poznato gledaocima televizije Holmark, koja je često jedrila na ovoj temi.  Međutim, jedino je Sofia Kopola uspela da napravi umetnički relevantan film od ovoga (Sopranose ne računam) i u filmu Priscilla možemo da vidimo jednu demonstraciju vrhunske i dosledno sprovedene koncepcije. Kopoli dakako rekonstrukcija epohe nije strana, a nije joj, naravno ni strana priča o ljudima zatočenim tokom čitavog filma, iz ovog ili onog razloga. I dok scene u prvom delu filma u Elvisovoj kući oduševljavaju svojom vrhunski odigranom artificijelnošću, gde se vidi da je čitav svet u koji ulazi Prisila Prisli jedna Lutkina kuća, kućica u cveću, šarena laža i tandara-broć, prosto je neverovatno koliko vidimo tu malo sredstava, čujemo malo dijaloga, a odnos Elvisa i Prisile postaje sve bolesniji i bolesniji. Cailee Spaeni i Jacob Elordi igraju izvanredno; tek sad se vidi koliko je Lurmanov film bio, u stvari, preteran i nerealan u šminci i firzurama; upoznajemo tako Elvisa (za koga smo već znali da je bio žrtva svoje karijere) koji je ovde mučitelj… A sve se to dešava u raju i bogatstvu Elvisovog doma i imanja, u skupo uređenim konfornim sobama i salonima, sa mnoštvom Elvisovih prijatelja koji su prisutni u otprilike pola filma, a od kojih gledaoc, kao ni Prisila zapravo nikoga stvarno i ne upozna, provodeći godine u tom raju koji za nju postaje sve više i više pakao. Uz to, vrlo mudro, izostala je Elvisova muzika, a soundtrack je fenomenalan – od Ramonesa do one stvari Ko je konobar Milinko... 🙂 Jedan od najboljih filmova Sofie Coppole, kao i bolji Barbie od samog Barbie….

imdb stranica filma

Mark Kermode o filmu