Samo sloboda - Marka Žvaka

Slušam Jonathana Wilsona evo već više od deceniju i ako sam u išta siguran u vezi njega je ovo: a) on nikada neće napraviti neku ludu mainstream karijeru, ma koliko se trudio, uvek će morati da se krpi kao prateći muzičar b) ono što je iskustvo sa Wilsonom do sada je – što se više trudi da napravi nešto na široku publiku, to mu albumi imaju manje uspeha. Srećom Eat the Worm je, očigledno, album gde Wilson pušta sebi na volju, pesme su mu šašave, ne mare za strofa-refren-strofa šeme, nego se razvijaju kao nekakvi narativi, kao da je svaka stvar na albumu film za sebe. Tematski, rekao bih da Wilson, koji je poslednjih nekoliko godina proveo kao gitarista u pratećim bendovima velikih zvezda (Roger Waters, Lana Del Rey), konačno seo, izvukao iz ormara svoju kolekciju ploča i rekao sebi – “da vidimo da li mogu i ja ovako” – naravno, ovde se ne misli na imitaciju, već načine traženja slobode raznih velikih autora, od Charlie Parkera do Franka Zappe. Zato je Eat the Worm jedan konceptualni ditiramb slobodi, trenutak u kome čovek sa gitarom reši da isproba sebe van svakih ograničenja. Zato je Eat the Worm i neodoljiv, zato evo, tri dana od kad mi je pao šaka ne mogu da prestanem da ga vrtim i ne zna se dokle ću.

čitav album na jućubu

najnoviji intervju s Jonathanom Wilsonom koji sam uspeo da nađem