Mora da sam mnogo mator kad mi se ovo sviđa... - Marka Žvaka

Sa svojom 81 godinom, Paul Simon je jedne noći usnio san i inspirisan tim snom je napisao 7 kratkih pesama i tako je nastao album Seven Psalms. Kad bolje razmislim, jako dugo nije bilo Paula Simona, mislim, radio je on svašta, ali to nekako nije ušlo u moj krug pažnje. I sad se vidi – nedostajao je. Seven Psalms je, pre no što se upustimo u teme kojima se Simon ovde bavi, pre svega mala zbirka odličnih pesama. Malo ko može da napiše ovakve pesme koje i pored krajnje jednostavnog aranžmana, (samo gitara i glas jednog starca) mogu tako lako da odapnu strelu do vašeg srca. Seven Psalms, naravno, deluju kao nekakav testamentalni projekat, ali to je, u stvari, žešće pojednostavljenje. Mnogo je više Simonov odnos prema veri (Simon nije vernik, ali su pitanja vere oduvek bila u njegovim pesmama), i neki dijalog sa vremenima, prošlim i budućim, da bi tek u poslednjoj pesmi na albumu – Wait mogli da čujemo da se Simon direktno bavi smrću. Ali dotle ste već obuhvaćeni svetom Paula Simona, večitog vagabonda sa akustičnom gitarom, čije su pesme oduvek iskreno prenosile baš taj ugao – trubadura sa gitarom koji se negde našao i odmah osetio dovoljno inspiracije da napiše o tome pesmu. To je sve tako, jedan, jučerašnji osećaj i mora da sam mnogo mator kad mi se to sviđa, ali šta da se radi….