Dva od tri - Marka Žvaka
Hvítur, hvítur dagur (Beli, beli dan, režija - Hlynur Palmason, uloge - Ingvar Sigurdsson, Ída Mekkín Hlynsdóttir, Hilmir Snær Guðnason, Sigurður Sigurjónsson, Arnmundur Ernst Björnsson i drugi, Island/Danska/Švedska 2019, trajanje - sat i 49 minuta) ------------------------------------------------------------------------------------------- Jóhanna af Örk (Jovanka Orleanka, režija Hlynur Palmason, uloge - Ida Mekkin Hlynsdottir, Þorgils Hlynsson, Grimur Hlynsson i drugi, Island 2026, trajanje sat i 2 minuta)
Elem, konačno sam odvojio malo vremena da pogledam preostala dva filma iz trilogije Hlynura Palmasona (o filmu Ljubav koja preostaje sam već pisao ovde). Prvi u trilogiji je Beli, beli dan koji je Palmason snimio 2019. i to mu je bio veliki internacionalni uspeh. Kada pogledate film, jasno je i zašto – u pitanju je veoma topla (film dolazi sa Islanda, imajte u vidu) porodična dramedija, koja se bazira na veoma jednostavnoj premisi, ali tu premisu Palmason razrađuje izvanredno. Dva su razloga tome – prvi je da je ovo jedan veoma labav improvizacioni režim rada s glumcima, naročito s decom i da je tu Palmason zaista našao jedan svoj veoma efikasan pristup. Drugi je, opet, da mimo odličnog vođenja priče, Palmason dodatno pronalazi određena neočekivana rešenja koja su na granici nekakve psihodelije i ovo je, recimo, ovde samo u povoju, dok će eskalirati u Ljubavi koja preostaje pa i Jovanki Orleanki. Film je izuzetno dirljiv, naročito sam kraj (scena u tunelu) i uopšte, sve scene između dede i unuke (koja jeste, moguće, centralni lik čitave trilogije) su stvarno izvanredne i glumački skroz istinite.
Jovanka Orleanka je, kao i Ljubav koja preostaje snimljena sedam godina kasnije u odnosu na prvi film – i ovo je najzagonetniji rad u čitavoj trilogiji – naime, ovo je gotovo neka vrsta eksperimentalnog filma, koji je verovatno (ako nas Palmason nije ovde nekim trikom prevario) sniman i nekoliko godina. Naime ovde je sve u jednom kadru – kamera je nepomična i prikazuje neku čuku na obali mora na imanju porodice o kojoj se ovde radi. Tu dva brata od nekih desetak godina prave figuru, uslovno rečeno, nekakvog vikinga, sa idejom da ga gađaju strelama. Međutim, to se, kroz vreme razvije na veoma zanimljive načine, pa viking, u nekom trenutku, na ideju njihove sestre (ona unuka iz prvog filma) postane Jovanka Orleanka. I dok možete da lomite glavu koja je poenta ovakvog eksperimenta, mnoga značenja prosto naviru, a moje je da je ovo film o slučajnosti žrtve, jer to bi, recimo, ovo sa Jovankom Orleankom kao metaforom moglo da nam kaže.
Elem, zaista izvanredna trilogija – Palmason je trenutno jedan od najzanimljivijih relativno novih evropskih reditelja i treba ovo sve pogledati i ubuduće obratiti pažnju na njega.
imdb stranica Jovanka Orleanka
Podržavajte nas iznosom koji sami određujete, na mesečnom nivou:
