Kanade nema, u životu i u kadru... - Marka Žvaka

Ono što zaista izdvaja Univerzalni jezik od gotovo bilo kog drugog filma na kugli zemaljskoj je spajanje nespojivog – s jedne strane formalnog, eklektičnog, nadrealnog, apsurdnog, a s druge strane čiste emocije, koja vas na nejasan način drži gotovo od početka do kraja filma. Film kanadskog reditelja Metjua Renkina je zaista jedno veoma ambiciozno i složno ostvarenje, koje uspeva da progovori mnogo i o aktuelnoj Kanadi (kao i aktuelnoj zapadnoj civilizaciji), ali i da sve vreme ostane u okvirima jednog snažnog, ličnog doživljaja sopstvenih korena, gde se preklapaju filmski i geografski uticaji. Renkin priča tri paralelne priče, koje naizgled nemaju veze jedna s drugom, i ne samo to; to su nemoguće priče, koje se nisu mogle desiti tu gde se dešavaju, niti u vremenu u kome se dešavaju. Renkin ne krije svoju ljubav za iranski film osamdesetih i devedesetih, ali istovremeno ta ljubav sija kroz jednu apsurdističku, avangardnu filmsku strukturu. Renkinovi likovi su, uglavnom, usamljeni u kadru, kao i u životu. Njegova Kanada je pusta, tužna i istovremeno nadrealna. Jedan od glavnih likova u filmu je turistički vodič koji vodi turiste kroz znamenitosti Vinipega, što je, po prirodi, izuzetno apsurdna radnja. Glavni jezik na kojem se u filmu priča je persijski – ovo Renkinovo nevaljalstvo u početku čudi, ali posle, zapravo, uzdiže film na nivo mudrosti; njegovi junaci, bili oni Iranci, ili Kanađani, su zajedno pogubljeni u okruženju brutalističke arhitekture i snega, da bi na kraju našli jedni druge, ili u prevodu – našli sami sebe…. Apslolutna preporuka, film koji jeste suštinski nov i originalan, ne smete da propustite…

imdb stranica filma

Q & A na Filmskom festivalu u Njujorku