Žene na ivici nervnog sloma - Marka Žvaka

Rose Byrne sam gledao do sada u raznim filmovima (u mnogima je se i ne sećam najbolje), ali nikada do sada mi ni na pamet nije palo da je ovakva glumica; možda je prosto njena uloga u If I Had Legs I’d Kick You, ono, životna uloga, vrh karijere koji se ne ponavlja, ali nadajmo se da neće biti tako. Retko se dešava da ovako neki glumac/glumica dominira filmom, da je bukvalno čitav film samo ona (i ako su ostali u filmu više nego ok, ali deluju prosto beznačajno u odnosu na ono što ona ovde radi), njene krize, anksioznosti, njena pijanstva, njena drogiranja, njen očaj, njen bezobrazluk, njena tvrdoglavost, njena pogubljenost, njeno ludilo….. Uopšte, teško je pisati o ovakvim filmovima, a da se sve ne svede samo na ditiramb glavnoj glumici; možda je zgodno da se kaže da je u protekloj godini bilo dva značajna filma u kojima gledamo meltdown žene, supruge i majke – Die, My Love i ovaj. Reći ću samo – što se mene tiče – If I Had Legs I’d Kick You je bolji film, što stvarno nisam očekivao, s obzirom na to ko je režirao Die My Love, i ko je tamo igrao. Ali film Mary Bronstein je prosto efektniji, zanimljiviji i svakako manje repetativan nego onaj koji je režirala Lynne Ramsey. Oba filma su čupači nerava, imaju naelektrisanu atmosferu u kojoj se više ne zna šta je stvarno, a šta fantazija (a verovatno nije ni važno), oba filma imaju izvanredne glumice u glavnoj ulozi, ali eto, ovaj je nekako bogatiji na nivou rešenja pojedinih scena, lakše usisa gledaoca i lakše istrpite torturu koju zajedno sa glavnim junakinjama preživljavate. I dok je u Die, My Love sporedni kast legendaran, ovde je prosto maštovitiji (Connan O’Brien), efektniji (Danielle Macdonald), a i pojava Christiana Slatera na samom kraju filma će biti veoma plodna tema ženskom delu publike za razmišljanje. Čekam Oskara za Rose Byrne, biće, ako ima i malo pravde na ovom svetu…

imdb stranica filma