Zbog sećanja - Marka Žvaka

Zbog čega autori snimaju filmove? Dobro, ako ne računamo sad ekonomske razloge i one, svakako normalne situacije kada im producentske kuće traže ovakav ili onakav film – zbog čega neko snima neki film takav kakav je? Tu može biti milion razloga koji zavise prosto od ljudi (pisaca ili reditelja), a ono što mi se u poslednje vreme par puta desilo je da naletim na film koji je snimljen kao jedan način da se sačuva sećanje na neke ljude. Tako je bilo relativno nedavno sa filmom Romeria, tako je i sa Blue Heron – debitantskim filmom kanadske rediteljke mađarskog porekla Sophy Romvari u kome ona evocira sećanje na pokojnog brata koji je u mladosti oboleo od relativno retkog, ali veoma zlokobnog psihičkog poremećaja protivljenja i odbijanja. Blue Heron ima dva dela , prvi prikazuje porodicu u kojoj najstariji sin Džeremi ima taj poremećaj, iz ugla desetogodišnje Saše (tu su još i dva brata i roditelji) koja je, pogađate, alter ego rediteljke Sophy Romvari i tu gledamo, u jednom slowburn, ali veoma bolnom maniru kako ovaj poremećaj kod Džeremija eskalira i frustraciju roditelja koji ne znaju kako da reše problem. I baš kada mi, uvučeni u prilično mračnu situaciju se pitamo kako će se sve to razrešiti – radnja skače u sadašnje vreme, gde je Saša odrasla i pokušava da se, snimajući određen materijal sa onim što se dešavalo pre tridesetak godina suoči. Blue Heron, dakle nas ne vodi uobičajenim stazama pričanja priče, tj. mi saznamo šta se desilo sa Džeremijem, ali to je neka vrsta anti-klimaksa, ne vidimo taj momenat razrešenja, jer on autorki i nije bitan – on je samo posledica, najverovatnije neizbežna. Autorku zanima sećanje – sećanje na nesrećnu porodicu koja je jednom postojala, na nesrećnog starijeg brata, sećanje na jedan život kome nije bilo suđeno da se ostvari. Sve ovo Sophy Romvari (koja je pre ovoga snimila dosta dokumentaraca i tako kalila zanat) priča sa jednom gotovo neverovatnom suptilnošću, dajući nam onoliko informacija koliko je i samim roditeljima bilo dostupno, stavljajući nas u jednu frustrirajuću poziciju posmatrača koji ne može ništa da učini niti bilo kako da spreči ono što se dešava, upoznajući nas sa svojim sećanjima, svojim preživljenim emocijama i osećajem beznadežnosti, gde film kao da ima ulogu paljenja sveće za mrtve.

imdb stranica filma