Tuga i nada u Mumbaju - Marka Žvaka

Generalno, lepo je videti da se jedan tzv. ženski film bavi pravim temama koje, u stvari, kad čovek pogleda podjednako pogađaju i žene i muškarce u Indiji. Jer problemi vezani za tradicionalni brak, isplaniran bez volje onih koji se venčavaju, ili još bolje problemi vezani za kaste u Indiji jesu prave teme. Ono čime, međutim Sve što zamišljamo kao svetlost pleni je ipak jedna ljudskost, jedna duboka istinitost likova, i analiza problema koja odlazi duboko ispod površine. Sve što zamišljamo kao svetlost je ovogodišnji festivalski hit i jedan od filmova koji se pominju kada se priča o Oskarima 2025. godine i može se jasno videti i zašto je tako – film je ispunjen ljubavlju prema svoje tri junakinje, koje pokušavaju da se izbore sa svojim problemima u kovitlacu višemilionskog grada kakav je Mumbai. Očigledno talentovana rediteljka Payal Kapadia uspešno hvata vibrantnu gradsku atmosferu, stalnu trku i borbu svojih junakinja u megalopolisu, ali, ono što je mnogo važnije, uspeva da, bez previše sredstava uđe u unutrašnji svet svojih karaktera, da registruje njihovu tugu, ali i da na kraju, pruži neku nadu. Sve što zamišljamo kao svetlost je ubedljivo odglumljen film, mada moram da kažem da tu nisam objektivan, jer sam prilično omađijan šarmom Kani Kusruti (prezime je umetničko, i kažu da znači “nevaljala”), indijske zvezdane glumice i modela, koja zaista ima neku čudnu, neočekivano privlačnu harizmu. I posle prve dve trećine filma i jurenja po Mumbaju, dođe treći čin koji se dešava pod zvezdanim nebom iznad seoceta, neposredno uz okean, kratki trenutak predaha koji još više zbliži naše tri junakinje. Sve što zamišljamo kao svetlost je film koji će sigurno, ako dođe u naše bioskope imati svoju publiku, ono, film za sve generacije i ljude, divan, tragičan i čudno optimističan, film o ljudima i za ljude.

Film je prikazan na Festivalu autorskog filma

imdb stranica filma

jedan razgovor sa ekipom filma